Преминуо Борислав Л. Стајић
Датум: 14. Septembar 2023 14:01 Категорија: Новости
У знак поштовања и сећања
Људе обично памтимо по лепим стварима и догађајима везаним за њих. Сећамо их се и по неким, нама великим ситницама.
Рођен у Неузини, у недељу, 19.12.1926, на Св. Николу, крсну славу своје куће милошћу Божјом и жељом, вољом и љубављу својих родитеља, оца Лазара, машинбравара и мајке Ревеке рођене Кнежевић, из Шурјана, домаћице.
Основно школовање са пет разреда је завршио у родном месту, нижу реалну гимназију у Петровграду ( данашњем Зрењанину), учитељску школу у Вршцу и са двадесет година живота добија место учитеља у родној Неузини. Потом је био учитељ у Крајишнику, а онда 1952. бива постављен за просветног инспектора Савета за просвету среза Јашатомићког.
1955. године жени се Босиљком Б. Треунов, наставницом српског и руског језика Основне школе у Јаша Томићу.Од 1956. па све до 1976.године био је директор Основне школе у Јаша Томићу, када прелази у Самоуправну интересну заједницу општине Сечањ на место секретара за просвету, културу и физичку културу и на тој је дужности све до свог пензионисања 1986. године.
Идеја да се у Јаша Томићу почне са радом на оснивању тамбурашког оркестра родила се крајем 1986. године, у Матици српској, у Новом Саду.Та идеја створила се на једном састанку, који је организовала тадашња КПЗ и Савез аматера Војводине, на којем су, између осталих присуствовали из Јаше Томића Радован Т. Рајчић, бивши шеф Месне канцеларије у месту и Борислав Л. Стајић, бивши директор Основне школе''Стеван Алексић'' у Јаша Томићу, обојица пензионери али и даље активни радници у култури. У разговорима Борислава Стајића са Јованом Јерковим, тадашњим секретаром Савеза аматера Војводине,покренуто је питање формирања тамбурашког оркестра, будући да је Јерков сазнао за пензионисање Стајића, а који би као човек који се одувек бавио музиком могао да ради на остваривању ове замисли.
Тако је све и почело. По повратку са састанка, двојица аматера дала су се на посао.Консултовано је КУД ''Др.Борислав Јанкулов'' у месту и по одобрењу Управног одбора ове институције и обезбеђивању потребних финансијских средстава ова два ентузијаста отишла су у Београд и набавила потребан инструментаријум.То се догодило негде у пролеће 1987.године.Пошто ни Рајчић ни Стајић нису били оспособљени за вођење тамбурашког оркестра, упућени су на семинаре за руководиоце и диригенте тамбурашких оркестара,који су у то време организовали КПЗ покрајине и Републике Хрватске. С тим да се један семинар, а било их је годишње два, одржи у Војводини а други у Хрватској.Први такав семинар, којем су они присуствовали организован је у Новом Саду, јануара 1987.године.На каснија четири семинара присуствовао је само Стајић, који је на крају добио диплому о успешно завршеном курсу за диригенте и уметничке руководиоце тамбурашких оркестара.
Са Основном школом у месту, са којом су и иначе обојица раније одлично сарађивали, јер Борислав Стајић је као просветни радник био дугогодишњи директор те школе, договорено је да се распише конкурс за пријем чланова школе за тамбуре. Пријавио се велики број ученика, а одабрано је у првој години само њих двадесет. Набављено је двадесет бисерница, на којима су деца почела да уче и упознају тамбурашки инструмент. Из године у годину, школа за тамбуру примала је по двадесет полазника, који су углавном, са успехом завршавали обуку за квалитетно свирање у тамбурашком оркестру. Било је свакако и осипања и одустајања, али је школа сваке године оспособљавала нове кадрове за улазак у састав тамбурашког оркестра. На овај начин, у току протеклих двадесет година, кроз школу тамбуре прошло је око четири стотине полазника. Читава једна основна школа.
Већ 1988. године, дакле после само годину дана рада, формиран је школски Тамбурашки оркестар, који је почео да учествује на Општинској смотри хорова, оркестара и фолклора у Сечњу, али се ту његово учешће и завршава. Већ следеће 1989. године школски Тамбурашки оркестар успева да се на Општинском фестивалу музичког стваралаштва пласира за наступ на регионалној смотри у Зрењанину, али и ту бива задржан и заустављен његов наступ. Сасвим и разумљиво, с обзиром на почетак и неискуство у раду са тамбурашким оркестром. Наравно то није обесхрабрило Борислава Л. Стајића да одустане од даљег рада.
Од 1990. године па све до данашњег дана Тамбурашки оркестар Основне школе, а од 1994. године и Велики Тамбурашки оркестар КУД-а, постижу све значајније успехе на свим нивоима фестивала и освајају бројна признања и дипломе. Ретке су године у којима су освајане сребрне дипломе. Углавном су то била места са освојених од 90 до 100 бодова и златним одличјем. Једном је добијена и специјална диплома за изузетан допринос развоју музичке културе и тамбурашког покрета, у Зрењанину 2004. године.
Када је прва генерација младих тамбураша прерасла основношколски узраст, одмах је тих момака и девојака формиран Тамбурашки оркестар КУД-а, који се од 1994. године редовно такмичи на Републичком фестивалу тамбурашких оркестара у Руми. Тамо се такмичи равноправно са великим тамбурашким оркестрима из градова широм Србије и достојно репрезентује своје КУД, место Јаша Томић, општину и регион. У два наврата 1995. и 2007. године освојена је сребрна награда. У осталим случајевима ту су била трећа места, а наравно било је година без пласмана, али је оркестар радио и даље на што квалитетнијем извођењу композиција.
Ипак треба нагласити, да је већ самим пријемом оркестра за наступ на тако престижном Републичком фестивалу, за овај ансамбл Стајић остварио огроман успех с обзиром да ипак оркестар долази из малог места. Из тог угла, и те чињенице, треба посматрати његов квалитет и озбиљан, перманентан рад дуги низ година. Још је потребно посебно нагласити да последњих неколико година, на предлог Тамбурашког оркестра Управном одбору КУД-а да се ансамблу додели име, предложено да Тамбурашки оркестар понесе име Саве Вукосављева из великог поштовања и захвалности првенствено за подршку ансамблу и од тада поред назива КУД-а овај оркестар с поносом наступа под именом ''Сава Вукосављев''.
Као диригент и руководилац, настојао је на томе да ансамбл негује народну и уметничку музику ,како домаћих тако и страних композитора, писану специјално или аранжирану за тамбурашке оркестре. Дуг је списак дела која се налазе у нототеци овог оркестра а, која су била на репертоару у протеклих двадесет година, јер предходна 2007. година била је јубиларна за овај ансамбл јер се прошле године навршило пуних двадесет година постојања овог Тамбурашког оркестра.
Што се тиче репертоара од композитора да споменемо само неке: Сава Вукосављев, Исидор Бајић, Спасоје Томић, Матко Шијаковић, Јулије Њикош, Јосип Цанић, Густав Брож, Војтеховски, Милоје Милојевић и многи други, а од страних композитора Петар Илич Чајковски, Јоханес Брамс, Франц Шуберт и други.Захваљујући многим организацијама у месту, а посебно КУД-у и Основној школи ''Стеван Алексић'' оба ова оркестра су непрекидно годинама радила без паузе и наступала на свим манифестацијама на којима су ови орекестри били позивани рецимо: Дан школе, прослава Светог Саве, прослава дана ослобођења места , 7. јула, 8.марта, Свечана седница С.О. поводом доделе Октобарске награде, Свечана седница у КПЗ Војводине поводом доделе признања '' Искра културе '' заслужним аматерима и многа друга културна дешавања.
Та пракса, сарадња свих на одржавању овог облика музичког стваралаштва треба да буде присутна и у временима која долазе и да буде трајно опредељење оних који су у могућности и обавези да брину о континуитету рада оркестара.
Након дугих и можемо рећи плодних година за тамбурашке оркестре овог места, због неколико објективних околности, Борислав Л.Стајић, није више био у могућности да са њима ради, али је зато у Душану Радосаву, свом одличном ученику, нашао достојног заменика, који је већ у првој години свога рада са оба тамбурашка оркестра показао изванредне резултате на оба Републичка такмичења, у Руми и у Вршцу. Био је задовољан са тим младим човеком, који је и поред неискуства у вођењу оркестара имао храбрости да настави његов рад и доказао да може да се носи са свим тешкоћама на које ће убудуће наилазити. Осећао је да је тамбурашке оркестре ипак предао у праве руке и да ће се Тамбурашка традиција наставити у Јаша Томићу .
Током ових протеклих 20. година, колико је водио тамбурашке оркестре у Јаша Томићу, Борислав Л. Стајић је својим несебичним радом са том децом велико поштовање задобио, да су чланови стручног жирија били до те мере одушевљени извођењем музичких дела, да су за време наступа поздрављали оркестар са'' браво ''.
Једном приликом је изјавио: „Пређене су десетине хиљада километара за ових двадесет година, а да нам се, Богу хвала, никада није десила било каква незгода или непријатност.“
Након кратке борбе са болешћу, у својој 97. години живота, на вечни починак одлази 14. септембра 2023. године у Будисави, заспао је вечно поред своје Босе. Дух и дах животни ретко ко одаје и после вечног одласка. Још један разлог више за незаборав и продужење мисли и воље оних који су у томе успели. Једно је сигурно, а то је да је Борислав Стајић у томе успео.
Зато хвала му за све оне ствари које је урадио и остао нам у нашим срцима и нека му је ВЕЧНА СЛАВА.
КОЛЕКТИВ ОШ "СТЕВАН АЛЕКСИЋ" И ЊЕГОВИ ТАМБУРАШИ
